Prilikom procesa prevladavanja gubitka člana porodice, ili bliske osobe, pored tuge mogu se javiti i druge emocije- ljutnja, krivica, strah.
Jedno od osećanja koja se mogu javiti prilikom suočavanja sa gubitkom, jeste ljutnja. Ova emocija često ima funkciju da prikrije neko drugo osećanje sa kojim je teže nositi se, a u ovom slučaju je to tuga. Ljutnja može biti usmerena uopšte na život koji „nije fer“, ili na roditelja koji je „preživeo“, a može biti vezana i direktno za osobu koja je preminula i time „napustila“ dete. Kao i po pitanju bilo kog drugog osećanja, važno je uvažiti i ovu emociju kod deteta i dozvoliti mu da je ispolji. Neki od načina da dete izrazi svoju ljutnju mogu biti:
Kod mlađe dece, zbog njihovog uzrasta i specifičnosti razvojne faze u kojoj se nalaze, može se očekivati da će se javiti krivica. Oni smrt bliske osobe mogu videti kao kaznu, jer su u skladu sa uzrastom, skloni da tumače da je sve što se oko njih dešava, uzrokovano baš njihovim ponašanjem (npr. „sunce izlazi zato što sam ja ustao“). Tako, mala deca mogu razumeti da je osoba preminula, zato što su oni uradili nešto loše- bili nevaljali, neposlušni, ili nešto pogrešili. Kod starije dece i adolescenata se takođe može javiti krivica, ako su imali neki konflikt sa preminulom osobom, ili uradili nešto za šta misle da im preminula osoba ne bi oprostila.
Bez obzira na uzrast, važno je pričati sa detetom o tome kako se oseća i odakle osećaj krivice. Pružiti mu utehu i razumevanje. Pridružiti mu se tako što ćemo sa njim podeliti vlastite emocije. Mlađoj deci je najvažnije naglasiti da ono nikako i nikada ne može biti krivo, odnosno odgovorno za nečiju smrt, jer je to nešto na šta mi ne utičemo. Ako se radi o adolescentu, razgovarati sa njim o tome da li zaista veruje da mu preminula osoba ne bi oprostila određeno ponašanje, da mu ne bi oprostila izgovorene reči i sl. Podstaći ga na prisećanje lepih trenutaka sa preminulim, ili mu predložiti da napiše pismo preminulom u vezi svojih trenutnih osećanja.
Kada izgubimo blisku osobu, sasvim je prirodno da se javi strah da možemo da izgubimo još nekog do koga nam je stalo, kao i strah ćemo i mi jednog dana umreti. Sa ovim strahovima se suočavaju i deca, što se nekada može videti u njihovom ponašanju kada se „zalepe“ za jednog roditelja, protestvuju prilikom odvajanja, odbijaju da idu u vrtić, školu. Pored toga, nije neobično da prilikom žalovanja deca pitaju roditelje da li će oni, ili roditelji umreti. Važno je i u tim momentima biti realan, otvoren i nikako ne izgovarati rečenicu: „Ne, ti nikada nećeš umreti.“, ili „Ja nikada neću umreti“, jer dete zna da to nije istina. Umesto toga, možete reći:
Osim toga što je bolan, tugovanje je i vrlo kompleksan proces kroz koji svako prolazi na svoj način i svojim tempom, gde naposletku prihvata da voljene osobe više nema i nastavlja svoj život bez nje. Imajući u vidu njegovu složenost, za vreme tugovanja je važno crpeti sve dostupne resurse i proširiti mrežu podrške za dete. To znači razgovor sa vaspitačem, učiteljem/učiteljicom, školskim psihologom, trenerom, upoznati ih sa situacijom i trenutnim stanjem deteta. Oni, kao značajne figure u životu deteta, mogu biti od velike pomoći i predstavljati izvor podrške ne samo za dete, već i za roditelja. Pored toga, ukoliko roditelj primeti da dete ima teškoće u prevladavanju gubitka, da ispoljava upadljive simptome i promene u ponašanju, emotivnom statusu, neophodno je obratiti se stručnjaku za pomoć.
Iako može delovati zastrašujuće nositi se sa različitim, a pri tom i intenzivnim emocijama prilikom suočavanja sa gubitkom, to je zapravo najprirodnija reakcija na teške okolnosti. Što smo više u kontaktu sa svojim osećanjima, lakše ćemo ih doživeti, ispoljiti i prevazići. Zadržavanje u sebi, negiranje, ili ignorisanje sopstvenih osećanja, prolongira i remeti proces tugovanja, sprečavajući njegovo zaokruživanje u jednu celinu. Iz tog razloga, sada prikazujem vežbu koja bi mogla da bude korisna starijoj deci, kao i odraslim osobama, a odnosi se na kontakt sa osećanjem koje se izbegava.
