Kako pomoći detetu koje tuguje? - 1. Deo

I deo - izazovi i dileme kod roditelja

Gubitak bliske osobe i prolaženje kroz određene faze žalovanja, pri čemu se nosimo sa čitavim spektrom intenzivnih emocija, svakako je težak i bolan proces za svakog od nas. Tugovanje je prirodna reakcija na gubitak nekoga ko nam je bio blizak, važan i koga smo voleli. Nije nimalo lako nositi se sa gubitkom, a pri tom biti i podrška svom detetu koje takođe, prolazi kroz ovaj proces. Iz tog razloga, važno je da pre svega roditelji imaju pomoć i podršku ostalih članova porodice, prijatelja, pa i stručnjaka, ukoliko procene da im je potrebna, a kako bi se nosili sa svojim emocijama i ujedno bili u stanju da pomognu svom detetu.
Brojne su dileme i izazovi sa kojima se roditelji suočavaju prilikom procesa tugovanja kod dece.

Da li i kako da razgovaram sa detetom o smrti?

Vrlo često, jer im je i samima teško da govore o preminuloj osobi i budu u kontaktu sa sopstvenim osećanjima koja mogu biti preplavljujuća, odrasli mogu izbegavati razgovor o ovoj temi, a naročito pred decom, kako ih ne bi uznemirili, ili rastužili. Međutim, to što se o gubitku ne govori, ne znači da se nije desio. Deca su uvek svesna gubitka i itekako primećuju da se nešto u porodici događa. Pre svega, voljene osobe više nema. Pored toga, osećaju promenu u porodičnoj atmosferi, prate reakcije, ponašanje ostalih članova, kao i uopšte raspoloženje koje vlada u porodičnom okruženju. Deca koja ćute i ponašaju se kao da se ništa nije desilo, sigurno tuguju, ali su možda premali i ne umeju da se izraze, ili jednostavno prate ponašanje ostalih članova porodice, koji o tome ne pričaju. Takođe, ne može se očekivati da će, ako se tome ne pridaje značaj, dete vremenom zaboraviti šta se desilo, jer gubitak se ne zaboravlja.

Ukoliko se smrt bliske osobe na ovaj način ignoriše, deca ostaju usamljena sa svojim osećanjima, ne znaju i ne mogu da nauče kako da se sa njima nose, niti kako da se ponašaju i generalno, bivaju zbunjena. Tada se kao reakcija na porodične okolnosti, mogu javiti i određene promene u njihovom ponašanju- ljutnja, agresivnost, preterana plačljivost, strah od odvajanja, problemi sa spavanjem, noćno umokravanje, gubitak apetita, psihosomatski simptomi. Zato je neophodno u ovakvim kriznim porodičnim okolnostima, detetu pre svega pružiti osećaj sigurnosti.

• Razgovarajte sa detetom, Vi otvorite tu temu.
• Ukoliko prepoznajete da ste preplavljeni jakim emocijama i teško Vam je da pričate o gubitku sa detetom, što je sasvim razumljivo, važno je da se uključi druga osoba od poverenja i sa kojom je dete blisko, a koja je u stanju da sa njim otvoreno porazgovara i da mu potrebne informacije i objašnjenja;
• O smrti govorite vrlo jasno, realno i primereno uzrastu deteta, kako bi moglo adekvatno da razume situaciju. Na primer: „Deka je bio jako bolestan i star, pa lekovi nisu mogli da mu pomognu i na žalost, umro je“.
• Dajte detetu prostora da pita sve što ga interesuje. Ne preplavljujte ga informacijama, već pratite njegov tempo i dajte mu vremena da procesuira šta se dešava oko njega. To znači da će se dete verovatno u određenim vremenskim razmacima, kada ono bude bilo spremno, vraćati na tu temu sa novim pitanjima.

Nije dobro govoriti:

• da je preminula osoba samo zaspala i više se nije probudila, jer kako će dete zaspati posle toga?
• da je preminula osoba bila bolesna, pa je umrla, jer se kod deteta može razviti strah od smrti koji će se manifestovati svaki put kada se ono, ili neko u porodici razbole. Zato je važno naglasiti da je osoba bila jako stara i ozbiljno bolesna, odnosno da nije bio u pitanju običan virus, ili prehlada;
• da je preminula osoba otišla u bolnicu i tamo umrla, jer dete može razviti strah od bolnice, ili od samog odlaska kod lekara. Odlazak u bolnicu sam po sebi nije smrtonosan;
• da je preminula osoba otišla, jer to znači da se može i vratiti. Život u stalnom iščekivanju povratka voljene osobe, sprečava procesuiranje i prihvatanje gubitka.

Da li je u redu da plačem pred detetom?

U redu je plakati pred detetom i pokazati svoju tugu i ranjivost. Važno je da dete vidi i tu vašu stranu. Na taj način pokazujete da je u redu nekada biti tužan, a naročito kada izgubiš nekog koga voliš. Ovakvim ponašanjem dajete mu odobrenje da i ono izrazi svoja osećanja. Kroz zajedničko tugovanje se povezujete sa Vašim detetom i pomažete mu da se ne oseća usamljeno.

Pridružite mu se tako što ćete sa njim podeliti kako se Vi osećate i pokazati razumevanje i uvažavanje prema njegovim emocijama. Možete mu reći:

• „Znam koliko ti je teško i meni je.“
• „Žao mi je što me vidiš ovako tužnu, ali nemaš razloga da brineš. Sada se tako osećam i to će proći.“

Nemojte:

• Negirati sopstene emocije pred detetom govoreći da ste dobro i da Vam nije ništa;
• Ne sputavajte suze i ispoljavanje tuge ni kod sebe, a ni kod deteta, govoreći mu da prestane da plače, da je sada važno da bude hrabar, ili da je već dovoljno vremena prošlo i da nema potrebe više da plače, jer je očigledno da ima.

Da li voditi dete na sahranu i uključiti ga u običaje i rituale koji se sprovode?

Zavisno od uzrasta, dete može biti i poželjno je da bude uključeno u običaje koji se sprovode nakon nečije smrti, jer tako i ono dobija priliku da se zajedno sa porodicom, fizički oprosti od preminulog. U skladu sa tim, ponuditi mu mogućnost da prisustvuje sahrani, ali isto tako uvažiti ako ono to odbije. Pri tom je neophodno pripremiti dete na to šta se dešava na sahrani i šta može da očekuje, pitati ga sa kim tamo želi da bude. Mlađa deca predškolskog uzrasta, ukoliko roditelji procene da bi za njih to bilo uznemirujuće, ne moraju prisustvovati samoj sahrani, ali se mogu uključiti u običaje koji slede- odlazak na groblje, prva subota, 40 dana, pola godine… Ovi običaji su osmišljeni upravo iz razloga kako bi svi članovi porodice imali priliku da se postepeno, u određenom vremenskom periodu oproste od voljene osobe i nastave dalje sa životom, odnosno da procesuiraju i prihvate gubitak.

Postoje i drugi načini kako da se dete oprosti od voljene osobe:

• da nacrta crtež za preminulog;
• da mu napiše poruku, ili pismo o tome kako se oseća i da mu kaže ono što nije imalo prilike dotad da mu saopšti (ovo može biti posebno korisno ukoliko je smrt usledila iznenada);
• da napiše priču o onome što mu je ostalo u najlepšem sećanju u vezi sa preminulom osobom;
• kod starije dece može biti korisno vođenje dnevnika, koje im pruža mogućnost da izraze svoja osećanja. U dnevniku se mogu obraćati preminulom i održavati kontakt sa njim, dokle god vremenom ne postanu spremni da se od njega oproste zauvek.

Vežba - Kontakt sa preminulim

Evo jedne vežbe koja može biti korisna adolescentima, ali i njihovim roditeljima, tako što će im pružiti mogućnost da stupe u kontakt sa voljenom osobom koju su izgubili. Ova vežba se može izvoditi onoliko puta koliko je osobi potrebno da bi na kraju mogla preminulom da kaže zbogom, odnosno da napravi svoj završetak u tugovanju i nastavi dalji život bez preminulog.

• Sedite udobno.
• Udahnite duboko nekoliko puta.
• Krenuli ste u bioskop. Kada ste stigli, kupujete kartu i ulazite u salu. Tada vidite da je sala potpuno prazna i da ćete samo Vi gledati film. Zauzimate mesto i svetla se gase. Na platnu vidite da počinje Vaš omiljeni film, koji gledate sa uživanjem.
• U nekom trenutku, na sedište do Vašeg seda osoba koju ste nedavno izgubili.
• Pogledajte je i osmotrite.
• Kako izgleda? Kako je odevena?
• Kakav joj je izraz lica? Držanje?
• Kako se sada osećate dok ste u kontaktu sa njom?
• Koje misli Vam prolaze kroz glavu?
• Obratite joj se. Ako želite nešto da je pitate, pitajte. Ako želite nešto da joj kažete, kažite.
• Ukoliko postoje stvari koje niste imali prilike dosad da joj saopštite, a želeli ste, učinite to sada.
• Kako osoba reaguje? Da li i šta Vam odgovara?
• Kako ste Vi sa tim što čujete?
• Ako imate još nešto da kažete, recite joj.
• Budite malo u kontaktu sa njom.
• Sada se možete pozdraviti sa voljenom osobom.
• Ona odlazi, a Vi ostajete u sali. Film se završio.
• Kako ste sada?
• Kako se osećate?
• Koje su misli prisutne?
• Da li ste nečega postali svesni i šta ćete sa tim?